уторак, 19 новембар 2019
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

IN MEMORIAM Грочански алас Бранко Максимовић Њуле

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Бранислав Максимовић-Њуле, Грочанин, алас, човек кога су на реци поштовали и од детињства га гледали како се бори за егзистенцију, у пуној снази оставља риболовни алат и за бољим животом креће у Италију.

Чежња за Дунавом, родном и вољеном Гроцком, пре пар година враћа га на реку у своје вољено место. Њулету се живот завршава јуче када му у чамцу престаје борба за животом.

Њуле је живео на плацу где је и "Влајковићева кућа" у Гроцкој. Влајковићева кућа је подигнута средином 18. века као породична зграда капетана Грочанске нахије Димитрија Голубовића, а почетком 19. века је откупљује Иван Влајковић по коме данас носи назив. 26. децембра 1958. Године, кућа се национализује и постаје друштвена својина. Разлог за национализацију, како се наводи у том решењу је да је власник Иван Влајковић поред те куће још и власник зграда у Београду у Тршћанској бр.6а и Браће Недића бр.14., тако да је установљено од стране комисије, да Иван Влајковић поседује три зграде, са више породичних станова, но што је то законом дозвољено.

Овако је причао Њуле

Њуле је био пасторак Иванов.  Интервју са Њулетом сам радио у фебруару 2013. године и ево шта ми је рекао о свом тешком животу, као и о Влајковићевој кући:

За Ивана Влајковића говорио је да бољег и поштенијег човека на свету није било, срећан је био што је имао њега за очуха. Бранко је желео, те 2013. године, да ми исприча свој део приче, везано за Влајковићеву кућу. Кроз разговор са њим сазнајем да Иван има још једног сина у Београду. Бранко ми наводи да је тај син покренуо поступак за повратак имовине, али да је Бранка изоставио као наследника. Бранко са њим и није у најбољим односима. Мисли да је он погрешио, јер је његова мајка( Бранкова) била венчана са Иваном. У Влајковићевој кући Бранко је живео од 1952. Па до 1983-4., није знао да одреди тачну годину .

Бранко је у кући имао две собе и пола куће је, по његовим речима, била његова. У оној другој половини, где је сада Саша, ту су живели неки Миша и Сида Милановић.

-Они нису имали деце и кад су умрли, ја сам радио на броду. Како смо били супруга и ја са децом у две собе, ја пређем и у остале просторије где су они живели. Сашини деда и баба су радили на гробљу и тамо су требали да праве капелу. Да би ослободили њих, јер је тамо била нека чатара, они искористе док сам ја био на броду, дођу са милицијом и избаце моју жену и децу и убаце њих. Све је то урађено под наредбом Жике Зврце. Чуо сам после да се он покајао што ме је избацио. Најгоре ми што је кад је извршена национализација, на речима, договорено да ова кућа која је у Гроцкој остане мени, јер је Иванов син добио стан у улици Браће Недића, а сада он тражи све. Ових дана сам био код адвоката, како би и ја поднео за денационализацију јер Иванов син није унео мене као једног од власника.

Не знам како ће се све ово завршити судски, али по мени, ко хоће да инвестира како би се кућа реновирала, не предстаља никакав проблем. Сигурно би се договорили око тога јер сам свестан да кућа има историјски значај. Мене срце боли кад сам дошао и кад сам је видео у овом стању. Само што нисам заплакао, па ја сам ту одрастао. Што се тиче Саше који је живео још увек у кући, Бранко је има само речи хвале.

Ја њега знам, такорећи, од кад је проходао. Поштен дечко да не може поштенији да буде. Одрастао је, да кажем, и без оца и без мајке. Нити краде, нити се дрогира. То је само за похвалу. Једино што се ја и он џаркамо око картона. Немам ништа против да их скупља, само да ми се не разносе по дворишту.

Бранко није имао ништа против да се кућа рестаурира као историјско добро мештана Гроцке.

Бранислав Марковић Њуле, сахрањен је данас на грочанском гробљу у 66. години.

 

Жељко Маторчевић

 

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније