уторак, 19 новембар 2019
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

Лола Стојановић : Три више четири

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Када је био мали, никада се није играо игрица. Сматрао је да су детињасте, будаласте и за неке просечније мале људе. Термин "дете" нимало није ценио - била је то само испразна гласина која је оправдавала уживање у неодговорности и немарности.
Тако је био и одгајан. Када би га ноћу мајка брижно ушушкала у кревет, тај растанак би прошао без вечерње бајке. Отац га је учио да буде вредан, радан и одговоран; без икакве сконости ка ономе другом, недостижном свету маште. Ипак, када би прошао поред остале деце на улици и начуо њихова препричавања бајки, снова и разних измишљотина које може да измисли само детињи ум, пожелео би да и он једном додирне тај чудновати свет. Начуљио би уши и слушао, али онда би га понос победио, јер он није дете - већ само малени човек, још увек непотпуној физичкој форми. Онај који броји године са седам и по и три четвртина, чисто да се нагласи да је рођен у првим хладним јануарским данима, те да је и бољи од осталих клинаца. Тако су га, ваљда, научили. Затим се враћао кући.
Зарад превелике радозналости, дозволио је себи један пропуст - сам је себи осмислио игрицу. Једину игрицу коју је икада заиграо. Једном би се завртео око своје осе, баш као и наша планета, како га је мати учила, и онда би се нашао у другој димензији. Тамо где родитељи читају бајке и где можеш да се ушврљаш црвеним фломастером по носу, а онда ти се кикоћу зато што си пресладак и, једноставно, имаш седам година. Када му више не би пријала та измишљена стварност, само би се изнова завртео, и нашао се натраг у своме собичку сиве боје.
Кренуо је у школу, стекао прве другаре. Учио је, сабирао два са пет на прстима, бројалици а онда и напамет. Ухватио је девојчицу за руку. Постидео се, отишао у свој сиви собичак, обрнуо у круг, па још једном, а онда је радио сутрашњи домаћи. Пет и два, два и пет...
Данас једноставно није био дан за кравате; више пута је покушао. Провлачио један крај кроз други лево, горе, десно... Али чвор је и даље бивао хаотичан. Покушавао је да се смири понављајући оно што је, након свих ових година усиљене, лажне среће и чврстог живота, јединог који себи је и допуштао, само знао. Два и пет су седам, пет и два. Није више могао да се заврти. Покушавао је, истина, али изгубио је мерку временом. Више није знао који би га завртањ однео у свет бајки, а који натраг. Уместо тога је одбацио кравату и обукао капут. Знао је да свакако лепо изгледа.
А да су и три и четири седам, никада, ваљда, није схватио. Да је овај свет неподношљив, а онај други недостижан, то је можда и укапирао. Али никада није успео да докучи јесу ли му његови читали бајке када је био мали.

Лола Стојановић

(приредила : Анамарија Миловановић)

Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније