уторак, 12 новембар 2019
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

Бојана Антонић за Перо : Прељевати

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Сенка није познавала Канта и то је било довољно да је никад не загрли.

 Усиљено се осмехивао,  истрајношћу монаха.  Шетали су истом путањом већ неколико пута, довољно да му се димњаци, контејнери и мачке учине неизлечивим. Сенка се  кикотала,што прикрива непознавање версификације, француске буржоаске револуције, развоја српске писмености.  Већ помало уморна и поражена, попела се на ограду. У свему томе није било ничег нарочитог, али га је она чинила чудним. Он никад није окористио своје тело тренутком. Пребацила је главу са друге стране ограде, заљуљала се и дечјим, ругалачим гласом певушила: „Светозар је идиоооооот! На на на на на на...“

Свидела му се, зажелео је да буде куче, да цвили и да га због тога воле.  Заљуљао је ограду, осетио је моћ, престао је мислити на њу, а она је све јаче и неиздрживије осећала њега. Сувоњав старчић се насмешио и промрмљао нешто лепо о младости. То могу рећи само пијандуре, заборавни и глупаци. Младост боли. А Сенка се попела на ограду и то је највише што она може да учини. Све је то и раније знао, он,  нечији монах. Али и даље га боли желудац, а главу притиска управо могућност  безбрижног скакања на ограду.

Сенка и још неки упадају у жучне расправе које се тичу етике локалних људи, труди се да ослушне  главни звук, нешто крто , јасно  и грлато пуца по зидовима:  сви они морају бити крајишници.  Гуши га незадржив смех, толико да почиње да грокће, сви се окрећу ка њему, битно измењени, продрао би се: „а јеба га ти“ , али јебига.

Уместо тог пријатељства: поглед се  као оштро сечиво забада негде у ноћ, напреже се, уситњава очи и у ушима чује талас, исти талас као у шкољке, врат га боли, усне се скупљају, он сам личи на стару госпођу из теленовела, али  оно што види  је нешто најпрецизније што може видети и чути, нешто што мирише и звучи издалека, тамно и небитно у облицима. Оно нема свог места, јер се јавља било где када осети да га  непознати нетко позива да прислушкују  људе, иза зида, мирно и савесно.  Тај старац му положи руку на раме и тера га да плаче над оним што чује, да плаче и не пљује.

Сенка никада није прислушкивала савесно. Зачуђен, постиђен и  разочаран слушао је како  људе снижава на главицу лука. Исту ону из Карамазових. Завидео је Сенки на тој селекцији. Видео је њену масну косу, получисту кожу (она никад никад није мирисала), танке удове. Али никада о томе није говорио. Никада јој није узео за зло. И због тога  је сматрао себе неспособним.

Само пола сата након тога налетео је на слику „Не могу да сликам“ Р. Ханде. Никад није био усамљенији у препознавању.  Бело платно је зурило у соби пуној боја. Крај човека, мутно избојеног, који га неспретно додирује. Занимало га је само то бело платно. Увеличавао га је до максимума. До неиздрживости. Општило је са његовом беоњачом. Значило је оно што се не може задобити. Постојао је у тачним оквирима. Белог платна.  Задовољан и тежак, легао је и његова леђа су коначно одмарала.

Што је мајка ближе вратима, дим у соби је све већи.  Завесе склања, по навици, али је и даље тамно. Овде је све немогуће. Болан од сазнања и цинизма, црта Сенкину руку. Сећа се кокошке коју је видео код деде на селу. 1994. У сутон. Априла месеца. Била је зла и стара, шетала се полупијана по дворишту, прескакала ограду, лудела од самознане животињске хистерије. Јутро је било добро, мирисало на траву и кафу, сви су увелико будни и раде. Он се тешко трезни од сна  и чупка нешто на тренерци. Размишља о Анђели, која је сад далеко, негде у Краљеву, код тетке, и која не зна да јој је он убацио песмицу у сандуче. То је видео од старије сестре и није познавао значај саме песмице, осим да је то игра кад ти се неко свиђа. Постаје гладан а то му је увек било мучно. Стално су му досипали још хране у тањир и : подносио је. Шерпа  прескаче далеко изнад главе, он покушава да га други воле и удише мирис хране, срећно. Пење се на столицу, весео и, понижен, угледа жуту кокошију ногу, која плива у супи. Масна. Вришти, звучно, безобразно, неподношљиво, вришти и плаче, знајући да је све опет изгубљено. Мајка га скида са столице и једним покретом баца на кревет. Паралисан сазнањем, очекује, и не заборавља да ће сада скинути опасач,( и она  је крајишник), да ће урлати неподношљивије од њега: „Дегенерик! Дегенерик!“. Сви се са њом слажу,  туку га свирепије него што су клали кокошку. Злу. Стару. Полупијану у дворишту. Непознати нетко би тада отказао.

Бојана Антонић

(приредила : Анамарија Миловановић)

Свако неовлашћено копирање, монтирање и јвано извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније