недеља, 26 јануар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

ЦРВОТОЧИНА

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Било је хладно. Зубато сунце још није имало снаге да се избори са дугом зимом, па јој се хладноћа увлачила у кости; шетала је по пространом, али празном, дечјем игралишту и дисала пуним плућима.

Тако се најбоље одмарала од гужве, галаме и свађа у болници у којој је радила као медицинска сестра. Хладноћу је потиснула у себе, баш као плач и крв. Дуга црна коса јој је лепршала на ветру док се љуљала у дечјим љуљашкама и пењала по разним додацима намењених у ту сврху. Присећала се свог детињства. Освртала се да ли је неко гледа. Понеки пас луталица дигне главу, погледа је, и настави даље.

Тргла се.

Испред себе је видела младића са кратком црном косом. Био је необично леп, са насмејаним црним очима и веселим лицем. Ћутао је и, не трепћући, гледао у њеном правцу. Руком ју је дозивао да му приђе. Хтела је да му приђе. Како је она прилазила, тако се он удаљавао од ње. Ногама није ишао, оне су мировале, чинило јој се да клизи по игралишту. Раздаљина између њих увек је бивала иста.

Како се појавио тако је и нестао.

Ишчилео је.

* * *

Те ноћи ока није склопила. Боже, како је леп!!! Како да му приђе? Како да му пружи руку кад јој он стално измиче? Плашила се да ће га, ако заспи, њени кошмарни снови отерати. Имала је ужасне снове. Колеге су јој говорили да је то нормално за почетника у овом послу; кад се навикне – биће јој лакше. Навика је ствар отупелости мозга на спољне надражаје.

Устала је и шетала по соби.

Ту је он негде. Ту је! Гледа је! Гледа је, сигурно!

Боже, како је леп!!!“ – изговорила је гласно.

* * *

Изашла је напоље пре четири ујутро. Није се ни умила, ни очешћљала, ни нашминкала... Потрчала је према дечјем игралишту. Био је ту. Нешто је скупљао са земље. Исправио се лагано и окренуо се према њој, са оним истим блаженим осмехом на лицу. У руци је држао купине. На месту где се налазио било је блато, без иједне травке, а он је баш ту набрао пуну шаку купина. Опет је покушала да му приђе. Опет је клизио уназад тако да није могла да га дохвати. Из шаке су му испадале купине. Све их је просуо.

Опет је ишчилео.

Сагла се. Очистила је неколико купина од блата и појела их. Биле су сочне и слатке. Са дланова јој је цурео сок од купина, као крв, али она није хтела да их обрише. Нека капље, то је његова крв... то је његово... Заплакала је од среће. Бар нешто од њега кад већ њега нема. Да ли ће доћи опет? Хоће. Знала је да хоће. Боже, како је био леп!!!

Стегла је шаку са купинама. Као да је своје срце држала у руци. Нека! Нека капље, нека цури!

Сузе, зној, киша, купине... Све се помешало у јутарњој сумаглици.

Само глас није могла да пусти, а тако би радо крикнула...

* * *

Колеге на послу су видели да се са њом нешто чудно дешава. Дошли су до закључка да је била исцрпљена од превише посла, нема још ни пуне две године како ради код њих; сав тај ужас кроз који је прошла оставио је траг на њу. Имали су разумевања за њу, дали су јој недељу дана слободно.

Губила је апетит, јела је све мање. Копнела је тихо. Али морала је да сачува снагу, живела је за њега, ма где био. Снагом воље, појела је тањир супе и нешто суве хране, и отишла на игралиште. Сада је на игралишту било деце. Не много, али било их је. Играли су фудбал, кошарку, возили су бицикл, пењали су се, љуљали се, скакали...

Он је био тамо и чекао је. Деца су пролазила кроз њега, као да га нису приметили. Он је у руци држао венац од шареног цвећа. То је сигурно за њу. Задрхтала је.

Замолила је једну девојчицу „да јој донесе венац од оног чике тамо“. Девојчица је гледала у показаном правцу, али ништа није видела. Тамо није било никаквог чике. Само је један малишан пао са бицикла и плакао.

Лепи странац је бацио венац према њој, као бродолимнику појас за спасавање; она га је је ухватила у ваздуху. Ниједну врсту цвећа од којег је венац био направљен - није препознала. Можда од узбуђења. На њему је, позлаћеним словима, писао датум: 23. септембар 1838. Сад је био фебруар, а не септембар – али нема везе. Вероватно је хтео да се нашали са њом. И годину је погрешно написао; можда намерно, хтео је да се нашали. Са оним својим ванвременским изразом лица - опет је ишчезао. Контуре њега у њеним зеницама потрајале су још неколико секунди.

* * *

Увече, кад је легла да спава, венац је окачила на зид, изнад своје главе. Осећала се лепо, било јој је топло око срца, као да спава са њим. Једна латица се откинула и пала право на њен образ. Ето! Добила је и пољубац за лаку ноћ. Сањала га је, више јој није излазио из главе. Колико је била тужна што се пробудила, толико је била и срећна – он је сигурно чека.

Било је пет сати ујутру. Пожурила је са облачењем и уобичајеним јутарњим спремањем, бојала се да не закасни. Мисао на њега уливала јој је снагу. Занемарила је хладноћу, и зачуђене комшије, и јутарњи аутобус, и понеког случајног пролазника.

Гране су још биле голе, ледене капи кише су јој падале за врат, и пекле је као жива ватра. Пријале су јој. Били су то његови пољупци.

Дошао је! Далек, леп и недохватан. У руци је држао штап; на врху штапа било је нешто као шарена троугласта застава. До половине га је завукао у земљу. Застава на штапу је вијорила и бледела. Истопила се као да је била од папира. Слегнуо је раменима.

Блажени осмех није му се скидао с лица.

* * *

Дозивала га је, презнојавала се, плакала је...

Деца су прилазила да виде шта јој је. Тешили су је. Она је показивала руком у његовом правцу, молила их да га доведу, али... за њих он није постојао.

Пресавила се од бола у стомаку. Како доћи до вољеног странца? Како га додирнути? Како му ишта рећи кад је он само ћутао? И сваки пут је бивао све лепши.

Бацила је шаку карамела у његовом правцу. Он их је ухватио у лету. Деца су била зачуђена да су бомбоне изненада нестале. Мислили су да је то неки трик, да жели само да их забави. Бацила је опет. И опет исти ефекат. Цика и смех деце враћао ју је у стварност. Остатак бомбона поделила је деци – њима их је и наменила, али ето... Децу је бар могла да додирне, са њима је могла да прича, због њих је пазила да не направи нешто непромишљено.

Подигла је главу да га види још једном.

Није га било.

Само је штап остао. Деца су најпре била зачуђена откуд он ту, а онда су дошли до закључка да га је неко од њих ту ставио. Смејали су се гласно. За њих је ово била само још једна весела игра. Пожурили су кућама, ваља се спремити за школу.

Кад је остала сама – заплакала се.

Шта је са овим лепим странцем? Зашто неће да јој приђе? Зашто? Зар не види колико га воли? „Проклети мушкарци! Слепци! Никад ништа не осећају!“, мало женског шовинизма затитрало је у њој.

* * *

Тог јутра није се појавио. Шта ако се наљутио? Чиме га је то повредила? Он је нешто хтео да јој каже, она га није разумела, он се наљутио и отишао. Како другачије да објасни? Она га није испратила погледом, као обично. Отишао је без поздрава. Деца су је смиривала. Заволели су је. Она је по професији била лекар, али то јој овде није помогло. Дланови су јој били избодени сопственим ноктима.

Нервоза. Бес. Сузе.

Пљусак је растерао децу. Остала је сама.

Ледена фебруарска киша је освестила.

Побегла је кући.

* * *

У основној школи је имала наставницу из географије. Природна плавуша, са небоплавим очима, са гласом који смирује, са блаженим покретима који уливају самопоуздање... Имала је харизму као ниједна друга. Није умела да се наљути, било је довољно само да погледа своје ученике, и већ би осетили потребу да учине све што се од њих тражило. Наставница јој је била утеха у свим тешким ситуацијама. Памтила је сваку њену реч. Најчешће им је говорила тихо, да их не компромитује пред другим ученицима. Понекад је намерно попуштала у учењу, из љубоморе, да она бар који секунд више проведе са њом.

Зашто се овога присетила?

Једном давно јој је вољена наставница за рођендан поклонила књигу са посветом: „Ако се икада заљубиш, не спутавај себе – већ онога у кога си се заљубила“.

Можда јој се сада баш то дешава? Можда саму себе превише спутава својом јаком жељом за њим? Можда зато не може да му приђе? Можда је сама себи највећа препрека ка њему? Можда, можда, можда... Толико празних фајлова у њеном „менталном рачунару“.

Пронашла је урамљену слику своје драге професорке. Окачила је на место увелог венца на коме су биле још само струлеле стабљике. Сачувала је само траку са позлаћеним словима и „погрешним“ датумом.

Сећања навиру, питања се ређају...

* * *

Запоставила је кућне обавезе, гледање телевизије, слушање музике, на посао се није јављала...

Смршала је.

Чим уђе у стан, желела је да што пре излети из њега, да се нађе пред „свог“ тајанственог странца. Све се надала да ће му се једном бацити у загрљај ако жеља у њој буде довољно јака да пробије све невидљиве баријере. У животу је имала толико много тих невидљивих баријера, сваку је прескочила.

Ако жена нешто жели, она то увек и постигне – ако је воља у њој јака“, опет је чула глас своје професорке како јој шапуће. За тренутак се вратила у шести разред основне школе, када јој је мајка умрла, и када јој је баш та професорка била мост преко којег се вратила у живот.

Тог дана није га било на „заказаном“ месту.

Села је у блато испод дрвета, и чекала га целих сат и по.

Није се појавио.

Кад се вратила кући била је сва каљава и мокра.

Истуширала се врелом водом.

На белим плочицама купатила видела је његове тамне зенице. Умало се није онесвестила. Њему је до игре. Па добро! Нека гледа ако баш хоће.

* * *

Била је хистерична. Бацала је ствари по кући а онда их скупљала; брисала је прашину три пута дневно; правећи ред у кући, стварала је још већи неред. Посвађала се са комшиницама које су хтеле да јој помогну. Оне стално нешто запиткују, хоће све да знају, а она није није могла да се ослободи његовог лика.

Већ је шести дан како га нема. Где је погрешила? Шта је то урадила лоше? А можда је нашао другу? Тоне кише су пале на њу, чекајући га. Добила је упалу плућа. Морала је да лежи, да се утопли, али није имала стрпљења. Борила се да устане. Била је све слабија. Добила је средство за смирење, али оно је кратко трајало. Чим би дејство лека попустило, она се претварала у дивљу звер. Вриштала је. Дрхтала. Бацала је шоље са чајем. Соба јој је била пуна срче и поломљених ствари. Ни у WC није хтела да иде. Намерно. Смрдела је на мокраћу. Желела је свим средствима да отера душебрижнике од себе, да устане из кревета, да потрчи према њему, али...

Шта ако га опет не буде било?

Тај страх је заковао за кревет. Челичном загрљају неизвесности још нико није побегао.

Попила је шаку лекова и заспала.

* * *

Прошло је већ десет дана. Од чега десет дана? Па она је њега волела целог живота, тако јој се чинило. Са посла су је звали да се врати. Није желела ни да их слуша. Нека јој дају отказ, нека је казне, ухапсе, убију... Ништа јој више није било важно. Одбила је чак и оне колегинице са којима је била посебно интимна, и са којима је делила сваку тајну.

Батерија у мобилном је била празна. Намерно није хтела да је напуни, јер би онда морала да чита бројне поруке, а оне ће јој скренути пажњу са вољеног лика. Патетика јој сада није била потребна.

А онда се сетила да није ни покушала да га слика мобилним телефоном. Неће имати шта да покаже другарицама кад се врати на посао. Или није желела да га слика? Није хтела да квари слику у свом срцу, у свести, у подсвести... Бојала се да ће техника искривити небеску лепоту странца.

* * *

Овога пута није трчала према игралишту. Ишла је лагано, са зебњом у срцу. Шта ако га опет не буде било?

Да је сада њена добра професорка ту – шта би јој рекла? Да ли би то биле уобичајене флоскуле: „Није страшно... Млада си, лепа си... Има времена за тебе... Има још толико лепих момака...“

Не! Не! Не!

Она би сигурно нашла праву реч за њу.

Отоплило је, земља се полако суши. Поломила је штиклу на ципели; уганула је ногу. Кад је полазила није ни гледала шта обува. Неке радње је радила по инерцији. Нога је болела, али ако га угледа – сви болови ће нестати.

Није га било.

„Гад! Ипак је нашао другу! Ја му више нисам...“, није могла да доврши мисао од беса. Чинило јој се да никад у животу није била оволико бесна.

Повређена нога јој се хладила, бол је цепао мозак у комаде. Некако се дотетурала до куће.

Ех, да је сад могла да га дохвати...

...све би му опростила... – њен мозак је негативно значење реченице у секунду претворио у позитивно.

* * *

Чланак леве ноге морала је да замота у гипс. Бол је бивао све већи.

Села је за рачунар. Први пут у овом месецу, а фебруар је већ био при крају. Не би ни сад да је нога није болела. Сурфовала је без неког циља, тек да види шта се десило, иако јој је моћ концентрације била занемарљива.

Укочила се. Вриснула је из свег гласа.

Господе! То није могуће! То је лаж, превара! Па то је он! На монитору је био цртеж људског лика! Не било ког – био је то њен странац. Препознала би га међу милион других.

Читала је наглас:

Шест година био је чувар харема код мало познатог турског султана Махмуда II, почев од 1833. године. Када је Махмуд II, годину дана касније умро, он је наставио као луталица, претварајући се да је глувонем, да не би морао да објашњава где је био и шта је радио. Жену није могао да има, био је евнух. Неколико године касније убили су га разбојници. Тело му је раскомадано и бачено птицама грабљивицама. За њега се сазнало тако што је написао неколико јако лепих љубавних песама. Те песме су скоро нађене и објављене на друштвеним мрежама. Испод песама била је његова кратка биографија.

Али...

Откуд он овде? Како је дошао? Да ли је могуће да је заволела странца из неког другог времена? Она је доктор, она не сме у ово да поверује.

Дошао је овде да нађе инспирацију за своју нову збирку песама“, рекла је иронично, у наступу беса који је није напуштао.

Искључила је рачунар и загледала се у једну тачку на зиду.

* * *

Скинула је гипс. Физички бол је кратко трајао.

Није престала да мисли на њега

Ово неће смети да прича никоме, сви ће рећи да је полудела.

Неће јој веровати?

Па шта?

Ово су оне тајне душе које се никоме не причају.

* * *

Коначно се и сунце појавило. Стидљиво, као да вреба, ретким зрацима је „опипавало терен“, да ли му је већ време да сине како уме. Било је мало топлије, али њој је било хладније. У њеном бићу смењивали су се ватра и лед.

Кренула је несигурним корацима према Ургентном центру да се јави на посао. Грешком је отишла у супротмом правцу – према школском игралишту.

Срце јој је заиграло.

Био је ту. Али много блеђи него раније. Била је убеђена да јој се само причињава, па се брзо смирила. Прогутала је пилулу за смирење, без воде.

Халуцинација“, помислила је у себи. - „Проклети странац. Кад би ме бар оставио на миру, ако већ неће да ми приђе“, говорила је полугласно. Срећа да никог није било, па је нико није чуо.

У руци је нешто држао. Књига? „Није ваљда стварно написао нову збирку поезије“, питала се у себи. Спустио је на голу, али суву, земљу. Потрчала је према њему. Контуре вољеног лика су избледеле. Али, књига је још увек била на земљу. Не! Није то била његова збирка песама. Била је то књига „Понос и предрасуде“, од Џејн Остин.

Понос и предрасуде? Опет неке његове загонетке? Опет је нешто хтео да јој каже немуштим језиком.

Једно је било сигурно: Ово је био његов опроштај од ње. Изгубила га је заувек. Изгубила? А кад је то она њега имала?

Две-три сузе су јој капнуле на књигу, није их обрисала. Нека му то буде њен пољубац. Окренула се и кренула према згради у којој ради. Време је да почну са пропитивањем знатижељне колегинице. А она ће само да ћути и да слеже раменима. Неће имати шта да каже. Оно што се у њој дешавало - неће умети да објасни; оно што се поред ње дешавало – као да се није ни десило.

Неколико дана касније опет је пао снег.

* * *

На надгробној плочи Централног гробља седела је девојка са рукама у крилу и дугом црном косом, и чекала свог странца. Снег је лагано падао; забелео је читаву околину. Обрве су јој биле залеђене, а лепе очи отворене. Деловале су живо. Ништа није реметило тишину. Све је спавало зимским сном. Нико није приметио да је умрла; укочена у седећем положају. Поред ње је била отворена књига, којој су се листови сами окретали.

* * *

Свако од нас има свог странца.

Неко га пронађе у себи, а неко у другоме.

Време је ионако највећи преварант. Ако успемо да му не поверујемо - наше лутање кроз живот добиће смисао.

 

И ми смо некоме странци.

 

Ненад Живковић

Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније