недеља, 26 јануар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

РЕКВИЈЕМ ЗА ЈЕДАН САН: Клавир

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 
Можда је јануар. Још један двадесет и неки који не опраштам себи. Улице напуштене, рат на телевизији, комшијски радио који шушти са седмог спрата и најављује концерт групе Два М у неком подруму. Испрана кошуља, деценије прокоцканих живота и погледа, и питање да ли да кренем на пут. Како рећи да можеш када у твом писоару стоји туђа крв? Осетила сам да се слободне руке скупљају у затечени облик усана неког музичара и да се све стапа лагано у један акорд који ми није био познат. Нисам хтела да копам по сопственој утроби анализирајући промискуитетне гриже савести и нисам имала снаге да још једном прођем Булеваром Снова. Можда је јануар. Двадесет и неки у низу које не опраштам себи. Тешко да се радило ту о каквом кајању, тешко да сам плакала икада. Тешко да сам наглас именовала све своје боли. Обећање. Руке. Тон. Све је лако кад си луд. Ноћ и јутро и питање да ли ја могу да пристанем на компромис. Угусена постељина канцонама, глувоћа остатака позоришних дасака под ногама, жеља да чујем да нисам ја та која може. Неописиво топао дан за један јануар. Скидам свој ђубретарац и претурам по унутрашњим џеповима. Наилазим на писмо свог кулминанта. У њему је јасно описана породична ситуација једне пропале југословенске идеологије и неколико редова је наравно посвећено кукумакањима како се нема ни за зејтин. Добро, кажем себи. Маргарин је можда јефтинији... При помисли да ми чине дистракцију опет, јавља се гнев. Једном је један од њих упитао да ли бих уживала док убијам. Одговор је био тако типичан за заборављеног демона жену. Наслањам се на зид од црвених цигли, палим цигарету и покушавам да саберем своје удисаје у један вечнији моменат. Грло реагује на моје мисли и полукружно говори да може да издржи тарантулине уједе. Толико је лица већ виђено, толико је њих аплаузе преко мојих костију добило, и толико је њих захваљујући мени живих и мртвих, да нема потребе за кајањем. Да могу да вратим време, сетила бих се искрености. Да могу да вратим време, манијакално бих гутала ваздух. Да могу да вратим време, запоставила бих своју глупост. Да могу да вратим време... Ништа се не би променило. Опет бих завршила ту средњу музичку, и свирала тај клавир, и заиграла са тим Господин Коцкаром на позорници, опет бих отишла у тај Амстердам и потражила те кифле у улици тих Смеђих Барова, и опет бих заборавила на све то у прекидима сопствене анестезије ума. Замишљам свој стан проветрен, руже на веранди и млак чај на столу. Признајем, иако сам била сита свих људских лица и обличја, недостајао ми је разговор. Онај истински, болни, једноставни, есенцијални разговор са човеком који ће разумети да је моје име одвојен појам од онога ко сам ја, и да то ко сам ја не захтева питање шта сам учинила до сада. Стојим испред улаза, и шизофренично се роје мисли у глави. Градим свет који не постоји, живим у другом и не осећам да ћу и у једном владати собом. Шта је остало од моје конституције испране социјалном традицијом, вишегодишњим образовањем и дидактичким приступима генерација које су покушавале да ме сместе у ципеле медиокритета? Нисам више тако флегматична да бих им толерисала покушаје, а ни тако темпераментна да бих их аутоматски отклонила из свог живота. Да ли вас је некада ујео комарац у јануару? Мене није. То ме је натерало да престанем да верујем у чуда. Ја сам та која је стварала магију, истину, свет, љубав, успех, људе, креирала божанства и религије, путеве и такозване проводе, конзумирала смртничке нагоне и дошла до ивице која никада неће бити поучна за неке моје будуће нараштаје. Нећу им баш одати истину о Пуцању Душе. Са својих двадесет и нешто записаних година у изводу из матичне књиге случајно рођених, век се урубио између и није дао да наставим свој јецај. Увек ме неко спречавао да заплачем, говорећи да то не личи на мене и ја сам се навикла на то. Не причам сада о хладнокрвној шизофреничној уметници. Моји погледи су пуни сазнања, зато истину ретко када говорим. Себична сам, научила сам да могу, и сада опет одлучујем да ли да кренем на пут. Са седмог спрата чујем опет: „Пусти нек’ те вода носи у заборав...“ Знам да ћу отићи. Али вода је одавно однела заборав у неповрат.   АЈША!

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније