четвртак, 23 јануар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

MОМЕНТИ КОЈИ СУ НАС ЗА*ЕБАЛИ Упознавање

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 
Матеја, Ширкан, Микан, Зајац су пријатељи од детињства, тачније од самог рођења- Они су актери ове траги комедије, али и пословног успеха оних који су одрастали у за*ебаном времену и имали много таквих момената који су оставили траг у њиховим животима. Те године, када смо нас четворо рођени, плакало се на сваком ћошку. Суза - сузу је стизала,. Од силине плакања било је и оних који су у несвест падали. Е сада, замислите ситуацију да у години када се десила највећа трагедија југословенског народа, ви се родите. И то све у месецима након те трагедије. Човече, наши родитељи нису смели ни да се радују. Јер, ко да се радује а умро отац нације? Мислим знате оно, одмах си издајник свога југословенског рода и страни хушкаш који подрива социјализам федеративне Југославије. Мада, нашим очевима то и није пало лоше. Пронашли су начин да плачу од среће због рођења детета, а да све те сузе прикажу да је то због смрти оца нације. Да, да, била је то година када је умро Друг Тито, велики маршал. Година када смо се родили. А наши очеви су се радовали много. Причале нам наше баке да су тај дан, односно тих дана када смо се "рађали", толико се очеви напили, да након два сата нису ни знали зашто су се напили. Уствари, нису знали за себе. Ујутру кад су устали, растављали су се од живота више него наше мајке на нашем порођају. Чак, имам утисак да су нас тада очеви негде и замрзели. Мислим фигуративно, онај моменат када су нам све по списку што смо се родили и што су се они морали баш толико да се напију. Па оно, мржња два у један, рођаци. И тако, одрастали смо у неком срећном добу. Јесу нам стављали неке мараме и капе, терали нас да чекамо нека возила испред који смо бацали цвеће, али и имали смо све. Ишли смо по више пута на екскурзије, летовања, зимовања. Толико смо ишли, да нам је било преко главе путовања. Просто смо дошли у ситуацију да прећутимо родитељима да школа организује екскурзију или било шта друго, како не би отишли. А волели смо да не идемо. Јер, сви би отишли, па и наши учитељи. Када су ти дани, у школу се није ишло а ми клинци по крају блејимо по цео дан. Притом нема ни домаћег задатка. Ма милина божја. Е, а онда је дошло неко време када почеше да нам скидају ону мараму и капу што нам ставише. Те две ствари испадоше у том времену издајници и убице нашег рода. Само што смо тада променили род, нисмо били више Југословени. То се десило у оно време када смо тек стасали, са неких 10-11 година, када нам се сећање таман почело урезивати у нама. Затим нестадоше екскурзије, путовања... Нестаде новаца, ужина, слаткиша... Морали смо да тотално променимо начин живота и да се окренемо закону улице и преживљавања.... Да смо рођени коју годину раније, можда би нам у сећању остала та путовања, екскурзије. Овако, врло мало је тога у сећању. На њих нас подсећају само малобројне заједничке фотографије које су настале. А да се не лажемо, и преко фотографија се мало тога сећамо. То је тај први моменат у нашим животима који нас за*ебао. И то дебело рођаци. Некако смо рођени у погрешно време. У време да када нам је лепо било, ми нисмо ни запамтили. У сећањима су нам остале страхоте које нам је живот тих деведесетих пружио. Али знали смо ми да и из тих деведесетих извучемо максимални бољитак. На крају крајева, преживели смо их, ојачали.... Што многи нису успели.   Наставиће се... Ернесто

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније