уторак, 28 јануар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

РЕКВИЈЕМ ЗА ЈЕДАН САН: Мост

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 
Једне ноћи, када ти је већ било доста седења у фотељи, рекао си: Ања, идемо ван. Треба ми свежег ваздуха. И сад могу да призовем тај осећај радости када сам схватила да је "Massive Attack" престао да те ради. Сећаш ли се, можда, како смо прелазили тај самоубилачки мост, слободни попут птица којима месо угинулих више не треба? Сити од љубави, заузимамо читав мост, водиш ме за руку, имам утисак да ме небо грли, а не ти. Тада смо видели Хермана. Човек који живи испод моста већ деценијама уназад, изопштен од света. Лежи на крпари од одране коже неке длакаве стоке. Знам да сам ти изненађено шапутала да крпара изгледа прилично очувано. Сећам се и две кутије крај крпаре које су му служиле за складиштење хране. Када сам те упитала за шта му служе те кутије, рекао си: “Прва кутија служи за сву горчину и јад који га је натерао да се вуцара по улицама. У другој су све његове садашње потребе. Проклијали лук, хлеб, со.” Тад сам се запитала да ли је тако и са тобом. Стојиш ту, са шеширом од твида, сав надмен и леп, у твојој првој кутији су сви страхови и поноси које показујеш пролазницима, а друга кутија сам ја. Проклијали лук који чека да на њега сунеш кап жучи (ти си то звао пелинковац) и да завршиш једну читаву епоху мучења своје душе под мостом. Или у воид. -Знаш, Ана, ја сам једна добра и изгубљена душа. Мене је част волети. -Знаш, Јосифе, чекајући тебе да ме чујеш у ово глуво доба на мосту, осећам две кутије у себи. У свакој се налази по једна жена. Прва је дубокоумна, тиха, тврдоглава и меланхолична. Друга је површна, енергична и саможива. Обе те воле, а ти… Ти одбацујеш обе да би просио на улици трагове музике и праха који ти не требају… - Доста је било, Ана. Залазиш у шизофренију опет. Пођимо кући, време је за терапију. У том тренутку, као да се нешто опет урушавало у мени. Већ пар година ми се чини да Јосиф има проблем за који ја имам дијагнозу. Његова терапија је била делотворнија. Кад год бисмо дошли до те горуће тачке разговора о херојству које он кроз хероин показује, било је време за моје антидепресиве. Те ноћи сам први пут пожелела да истргнем своју руку из његове. Јосифе, не идем кући. Мени су вечерас потребне широке улице. Нека добра свирка. Твоје тело у ритмичним покретима са мном да плеше. Доста ми је испијања чаја по оној кућерди и затамњених светала. Доста ми је трип-хопа, доста ми је изгорених постељина од твојих цигарета. Ти и ја пишемо дневник, а седимо заједно у дневној соби. Зал је то живот? Ана, свега је било… Да бих сликао, потребно ми је хибернирање. Ти бар уметност разумеш. Да, Јосифе, али ја желим да ти скинем тај шешир сад и бежим. Јури ме, види, нисам толико далеко, јури ме… Ана, Ана… не ради то. Опет се понашаш као дете. Знаш да ми се то не свиђа. Ти си жена, ти си дама, престани да бежиш и врати ми тај шешир, одмах! Вратих се, попут покуњеног детета до њега, пружих му шешир и утишах ход. Запевао је, ти си волела мој "weltschmerz"… У глави ми је одзвањало, ти си волео дете у мени… АЈША

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније