четвртак, 02 јул 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

РЕКВИЈЕМ ЗА ЈЕДАН САН А где си била ти

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 
То што се њој дешава је паралелни свет, Атоја. Она не може да схвати да то што живи, живи изнутра, да тога нема, не постоји...и ја сам се помирио с тим. Ту сам, мој капут је и даље закачен за врата њене собе, исте плоче су у дневној соби као и пре двадесет три године када је доживела несрећу и често недељом, поподне, пустим њену омиљену песму, покушавајући да је призовем, а она тако омамљена сном, устане, рашчупа ону њену косу боје земље и каже: "Јосифе, да ли је време ручку?"Ако мислиш да сам све ове године ћутао, затворио врата за све оне које је прашина наше куће занимала, како из пријатељских, тако и из радозналих разлога којима прибегава свака испражњена душа само зато јер сам био огорчени вук самотњак, повијени мргуд коме нико није одговарао...вараш се. Њој је све време посвећено јер је од мене на дан венчања тражила само време. Њој сам пружио ову таму, ову прашину, ову отуђеност и срећу да понекад зајеца на клавиру док сам у атељеу са њеном сестром и ћутећи пушимо цигарету. Знаш ли да се није сећала своје сестре? Док је у почетку посећивала, изгледала јој је познато, а онда је почела да пише дневник о мојој љубавници које се она у измаглици дохвати и бори се с њеним ликом, јер је те очи прогањају и подсећају на нешто што је већ видела...Последњи лекари који су долазили, вец пре петнаест година су рекли да ће се њено стање погоршати онда када буде потпуно равнодушна према бићима, стварима, животу око себе, када заборави и мене, када се не буде сећала због чега је ту, са ким, где, и ко је она уствари. Драги Атоја, сваког дана сам умирао помало, у страху да се неће сећати себе, мене... ичега. Онда сам се договорио са њеном сестром да долази сваког уторка и покуша да јој својом појавом освежи бар мало памћење. Сваког уторка је долазила обучена у исту хаљину, пролазила истим путем поред њене собе, задржавајући покрете на потпуно исти начин, али није деловало. Седели бисмо дуго у атељеу, и једино што се чуло из њене собе је клавир, Атоја. Дуго, дуго јецање дирки, где је прстима одболовала све што ми и пре несреће није рекла, а однекуд се то сачувало у њеном бићу: изгледа да љубав није могла да заборави. И тако, драги мој Атоја, нисам ја њен џелат, нити је она мој...Ми смо само остали жељни једно другог у овом животу, без шансе да га одживимо још једном. АЈША

Најчитаније