Гледам фотографију. Ко је то уопште на њој? Неки полублентави осмех, кинески порцулан иза мене,лампа из Индије, лепеза из Лондона, утиснута лаж на полеђини слике. Рат се тек завршио, ја се само сећам слика снајпериста са телевизије и укусних бомбона из Граца које су долазиле са дивном округлом кутијом. Та ми је кутија десетак година касније служила као пепељара где кријем опушке од човека који ме овековечио на фотографији. Покушавам да се сетим свих мисли које сам имала као дете, али откад имам сву своју нерођену и рођену децу, сањану и стварну, мисли ми полако бледе. Није да заборављам него се сећања пуне неким новим малим безбрижним лицима, новим играма и полублентавим осмесима. Сећам се да је тог дана било и црног и белог грожђа на столу. Да ми се јако пишкило и да ми се моје чарапе нису допадале. За разлику од мог детета, ја то нисам изговарала. Гутала сам халапљиво кроз стегнуту кнедлу грожђе и размишљала када ће фотографија бити у мом албуму. Свега је било сем оћигледног бола, а сада када се запитам да ли сам боља особа тад или сад, немам јасан одговор. Као да се неко поиграва са мном од почетка, као да је живот нека лоша Кесова нумера с почетка кантри каријере човека у црном. Настављам да зурим у фотографију, а никаквог епохалног одговора нема. Можда сам само старија двадесетак година од те фотографије. И можда и даље гутам гнедлу или носим чарапе које не волим. Али знам да имам неку која то сигурно не ради, па је лакше обрадити фотографију са оним што имам данас. Оивичи сећања, нова пристижу. АЈША