среда, 14 април 2021
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

Сведочење оптуженог за организовање паљења куће новинара: Из страха пристао да помогне Симоновићу

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Цензоловка објављује исказ бившег полицајца Владимира Михаиловића, који је најпре два пута током истраге детаљно објаснио како је бивши челник Гроцке Драгољуб Симоновић наручио паљење аутомобила новинара Милана Јовановића, да би на суђењу променио исказ, рекавши да је све смислио сам.

 

Мени је Драгољуб Симоновић рекао да пронађем неко лице у које имам поверења да опомене Милана Јовановића, те да је потребно да му се запали аутомобил, као опомена. Мени је Симоновић објашњавао зашто му је то потребно, спомињао је неки сукоб са њим (…) он ми је објаснио (…) где се налази кућа Јовановић Милана, да је у питању аутомобил марке ’мерцедес’ А класе, сиве боје, те да је аутомобил паркиран у гаражи.“

Ово је део признања бившег полицајца Владимира Михаиловића са саслушања 24. јануара 2019. године и кључни доказ оптужнице против Драгољуба Симоновића, бившег председника општине Гроцка и високопозиционираног функционера Српске напредне странке.

Тужилац, на основу овог признања, тврди да је Симоновић главни покретач криминалног дела, напада на новинара који умало да се заврши смрћу Милана Јовановића и његове супруге Јеле Дељанин у пожару у којем им је изгорела животна имовина, и тражи за њега казну од осам година затвора.

 

Михаиловић мења исказ: Хтео да се похвали Симоновићу (!?)

 

Михаиловић је тачно годину дана после злочина, на рочишту 12. децембра 2019. године, током суђења за паљење куће новинара портала Жиг инфо, променио свој исказ.

Од тада Михаиловић тврди да му Симоновић није тражио да запали аутомобил паркиран у гаражи, већ да је сам дошао на идеју да се „полупа стакло на аутомобилу“ како би касније тиме могао да се похвали пред Симоновићем и да му тражи унапређење за супругу, запослену у општини.

Симоновић је, подупирући ову верзију, рекао на суђењу:

„Је л’ ви мислите да неки шоња може да буде председник општине. Владимир је тражио да му напредује супруга. Боже мој, природно.“

Признање Михаиловића су адвокати одбране оспоравали тврдећи да је добијено под притиском и да је исконструисано како би се власт обрачунала са Симоновићем.

 

Коме ће судија Жугић поверовати?

 

Судија Славко Жугић, који ће 23. фебруара објавити своју пресуду у овом случају, треба да одлучи у коју ће од ове две Михаиловићеве супротне верзије да поверује.

Да ли да поверује у признање бившег полицајца, који у то време има беспрекорну каријеру, нема финансијских проблема, има сређен породични живот, двоје мале деце? Коме је, ако не послуша захтев председника општине да нађе неког да запали аутомобил Милана Јовановића, проблем то што му супруга ради у општини и што би могла остати без посла? Супруга му је, иначе, кума и другарица Симоновићеве ћерке.

Или ће судија Жугић да поверује у другу верзију, по којој Владимир Михаиловић, жељан да његова супруга напредује у општини, сам долази на идеју да неког ангажује да „полупа стакло“ на колима новинара и тако се умили председнику Гроцке.

Да ли ће судија да поверује да је Михаиловићева намера била да се умили председнику општине, који, како је то рекао Симоновићев адвокат Ивица Вуковић, „није имао никакав повод да четири године након што су објављени текстови на порталу Жиг инфо“ почини такво кривично дело, јер – „зашто тада, а не одмах?“

Ако Милан Јовановић није био новинар, како тврде адвокати одбране, и ако Симоновићу није било стало да га по сваку цену спречи да пише о корупцији у општини, како је Владимир Михаиловић дошао на идеју да организује да се „полупа стакло“ на аутомобилу баш Милана Јовановића? У којој то причи сломљено стакло постаје аргумент за напредовање супруге?

Цензоловка је имала увид у два записника о саслушању другооптуженог Владимира Михаиловића: у главно признање дато 24. јануара 2019. и у допуњено од 19. фебруара исте године, којим је потврдио све што је признао.

Јавност је до сада имала прилике да само посредно сазна за неке делове Михаиловићевог признања и важни детаљи су остали непознати.

Подсећамо да је у питању најдрастичнији случај напада на новинаре у Србији још од експлозије бомбе на прозору стана Дејана Анастасијевића 2007. године и да због тога постоји огроман интерес јавности да сазна све детаље о овом злочину.

Будући да је у питању кључни доказ који терети Драгољуба Симоновића, као и због тога што су у овом признању описани до сада јавности непознати детаљи планирања напада на новинара, Цензоловка је одлучила да Михаиловићев исказ објави.

Узимању изјаве 19. фебруара присуствовали су заменик јавног тужиоца, адвокати Михаиловића и других окривљених, као и оштећени Јовановић са својом адвокатицом. Тада је Михаиловић пред свима поновио и да остаје при свему што је рекао дајући изјаву 24. јануара.

Ово сведочење оспорава тврдње адвоката одбране, пошто је из њега јасно да Михаиловић није имао никакве личне мотиве да организује напад на новинара, да чак није знао ни ко је Милан Јовановић, да се повиновао моћном ауторитету председника општине, да није имао финансијских проблема – јер је из свог џепа финансирао напад – да материјалних доказа о комуникацији није могло бити јер је користио апликацију Вибер и ресетовао свој телефон након тога, да је постојао видео-снимак на коме он плаћа Игору Новаковићу „услугу“ паљења…

Факсимил прве стране записника са саслушања Владимира Михаиловића у тужилаштву

Наредба издата у ресторану „Мировица“

„Признајем да сам учествовао у одређеном сегменту у ономе што се догодило 12. 12. 2018. у раним јутарњим часовима у Врчину (…) молим да имате у виду олакшавајуће околности на мојој страни, јер сте ме претходно поучили да се признање сматра олакшавајућом околношћу сходно одредбама КЗ РС.“

– Крајем септембра или почетком октобра 2018. ја сам са својом породицом био на рођенданској прослави у ресторану „Мировица“ који се налази у Болечу, а коју прославу је организовала ћерка председника општине Гроцка Драгољуба Симоновића. На тој прослави је био и Драгољуб Симоновић. Овде бих желео да појасним откуд ја на тој прослави…

Симоновићева ћерка Јелена је кума моје жене. Мислим да су се окумиле још у средњој школи. Њих две су се договориле да моја супруга крсти дете Симоновићеве ћерке. Њих две су у свакодневном контакту, а ја сам понекад у посредном контакту са њом преко жене. Моја супруга је запослена у општини Гроцка на радном месту у кабинету заменика председника општине. Она је запослена тамо од 2012.г. и колико ми је познато, мислим да јој је кума помогла да се запосли тамо.

Мени је у једном тренутку током прославе, када смо остали насамо, пришао Драгољуб Симоновић и питао да ли могу да му помогнем јер има неки проблем са Јовановић Миланом. Није споменуо да се ради о новинару, нити сам ја знао о ком се лицу ради, то сам после сазнао након што се одиграло паљење његове куће. То сам сазнао од Игора Новаковића. Мени је Драгољуб Симоновић рекао да пронађем неко лице у које имам поверења да опомене Јовановић Милана, те да је потребно да му се запали аутомобил, као опомена. Мени је Симоновић објашњавао зашто му је то потребно, спомињао је неки сукоб са њим, али мене то уопште није интересовало, тако да нисам ни запамтио све детаље разговора у погледу разлога због којег му је моја услуга потребна, он ми је објаснио, оно што је мени било битно да пренесем, а то је где се налази кућа Јовановић Милана, да је у питању аутомобил марке „Мерцедес“ А класе, сиве боје, те да је аутомобил паркиран у гаражи која се налази до улице Гробљанска 21. Симоновић је у мене имао поверење, а ја сам му рекао да ћу покушати да пронађем особу која би то могла да учини.

1.000 евра да запали ауто Милана Јовановића

 

У периоду који је уследио ја сам имао одређену врсту познаничког односа са Новаковић Игором кога познајем из комшилука, чак смо ишли заједно у теретану, знам га јер је радио у ГСП-у као возач, имао сам поверење у њега, јер смо пре тога покушавали да направимо правни посао око куповине његовог плаца, на коме сам ја желео да зидам кућу, где ми је он тражио 10.000 евра за ту површину, међутим ја нисам био у финансијској могућности да то испратим, а њему је отац у међувремену преминуо, па смо од тога одустали. Сећам се да сам му у једном тренутку, док смо разговарали око тог плаца, споменуо, мислим да је то било почетком децембра 2018.г., да имам неки посао за који ми је потребан човек од поверења, објаснио сам му о чему се ради, тачније да је потребно да он нађе неко лице да опомене Јовановић Милана, тако што ће му запалити ауто. Наравно ја сам му објаснио где се налази тај ауто, указао сам му да се та кућа налази на 200 метара од његове куће, што ми је познато јер обојица познајемо Врчин. Игор Новаковић ми је рекао да њему није познато лице Јовановић Милан, тачније да то лице живи на тој адреси. Ја њему нисам поставио никакве рокове, остало је на договору да се чујемо, те да ће ме он обавестити да ли је неког нашао, кога и колико новца то лице тражи.

После пар дана ја сам пролазио поред његове куће, могуће је да смо се нашли испред његове капије, као и за претходни разговор, где је он мени рекао да је нашао човека, није ми рекао његово име, нити ми је пружио неке одреднице о ком лицу се ради, само ми је рекао да је то лице спремно да запали аутомобил и да за ту услугу тражи новац у износу од 1.000 евра. Ја сам пристао на то. Иначе, мени је Симоновић рекао још у ресторану „Мировица“ да ће за паљење аутомобила тог Милана, за кога сам после сазнао да се презива Јовановић, дати до 1.500 евра, те да ће тај новац он мени дати месец до месец и по дана након обављеног посла, кад се ситуација смири. Напоменуо бих да ја са Драгољубом Симоновићем, након прославе у ресторану „Мировица“, нисам имао никакву непосредну ни посредну комуникацију. Ми смо се можда видели у пролазу, јер ја кад идем на посао пролазим поред његове куће…

 

Исплата у дворишту

 

За паљење аутомобила и куће оштећеног која је страдала услед дејства пожара, сазнао сам од Игора Новаковића, што је било 12. Или 13. децембра 2018, послао ми је поруку да се видимо. Ја сам поруку примио преко вибер апликације на мој број 065… Телефон сам ресетовао тако да та порука није остала у меморији телефона. Напомињем да са Игором нисам имао непосредну телефонску комуникацију, махом смо комуницирали преко друштвене мреже вибер. Ја сам одговорио да могу да се нађем са њим и по договору смо се нашли испред капије његове куће. Он ме је питао да ли сам чуо шта се догодило, ја сам му рекао да нисам, он ми је рекао да све новине пишу о томе, питао ме је кад ћу му дати новац који сам рекао да ћу му дати, јер тај момак који је то урадио тражи новац. Нисам га питао о коме се ради. Само сам му рекао да ћу му дати новац у износу од 1.000 евра, те да могу да му дам тај новац одмах, само је потребно да дође до мене кући, он је дошао након неких 15-так минута и ја сам му дао тај новац у дворишту своје куће. То је било око 22.00–23.00 часа увече. Били смо сами.

Ја нисам хтео да се уграђујем у овај посао, нисам желео никакву корист за себе од свега овога, тако да сам дао само новац у износу од 1.000 евра, а не од 1.500 евра колико је мени Драгољуб Симоновић рекао да ће ми дати по урађеном послу.

 

Снимак са кућне камере

 

Кад смо се нас двојица нашли другог пута ја сам му одмах на лицу места дао 1.000 евра у тој валути, након чега сам му рекао да ћу му дати још 1.000 евра по обављеном послу. Пошто сте ми предочили и део одбране у коме окривљени Новаковић Игор наводи да смо се он и ја случајно срели након 4-5 дана у односу на предметни догађај у центру Врчина, да се догађај није тако одиграо, већ на начин како сам ја то описао, што би могло да се потврди увидом у мој рисивер на коме остају видео снимци које је камера забележила испред моје куће у дворишту где сам му предао новац, што је било 12. Или 13. децембра. Нисам сигуран, могуће је да је преснимљено са новом садржином. Спреман сам да рисивер предам на захтев истражних органа, како би се из тога потврдила моја одбрана. Рисивер се налази у дневној соби на комоди.

На Ваше посебно питање одговарам, да сам се за Игора Новаковића определио да га питам за ту услугу зато што ми је познато да он познаје много људи по Врчину, између осталог и људе који би могли да обаве тај посао, претпостављао сам да ће наћи неког из криминогене средине. Ја јесам чуо да се прича по Врчину да се Игор Новаковић бави „зеленашењем“.

 

Страх ако не помогне Симоновићу

 

На посебно питање браниоца, ја сам имао одређену дозу страха када сам пристао да помогнем Симоновићу, јер моја жена ради у општини, бојао сам се да ако не пристанем да се то може одразити на њен посао и да ћемо на тај начин остати без једне плате у кући. То је био један од разлога што ја по сазнању да је запаљен ауто нисам одлазио код њега и одмах му затражио новац који је рекао да ће да ми да, па сам ја дао свој новац.

На Ваше посебно питање одговарам, да ја нисам био мотивисан да помогнем Драгољубу Симоновићу новчаним користољубљем, мој једини мотив због чега сам посредовао у свему овоме што сам Вам испричао је био искључиво тај што сам био свестан позиције коју Драгољуб Симоновић има у друштву, био сам свестан његове друштвене моћи, па сам рачунао с тим да ми нешто може помоћи у мом животу и животу моје породице.

На ваше посебно питање одговарам, да ја о својој улози у предметном дешавању нисам никад, никоме ништа рекао… На Ваше посебно питање одговарам да ја нисам ни у каквим финансијским проблемима, нисам склон било каквом пороку, не користим наркотике…

Искрено ми је жао. Кајем се… Нисам ни слутио шта може произаћи из мог посредовања… Желим да се извиним оштећенима и да на овај начин допринесем расветљавању овог кривичног догађаја.

 

Тамара Спаић, Цензоловка

Промо

Bg

Најчитаније