уторак, 02 јун 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

ДА ЛИ СУ ВАМ ДАНАС СВЕ ТРЕШЊЕ НА БРОЈУ?

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Почетком двадесетог века Гроцка је била релативно мало насеље. Са северне стране омеђено Дунавом а са свих осталих, оградом. На огради су постојале капије . И то три, једна на почетку улице Васе Чарапића, друга, нешто даље од пијаце на путу према Заклопачи и трећа на ондашњем пољском путу према селу Пударци.

 

Кроз капије је ујутру пуштана стока на испашу, људи су одлазили на рад у поља а увече се кроз њих све враћало, и људи и стока, на одмор и починак а капије се затварале. И тако до новог јутра. Стоке је било небројено; оваца, говеда, коња, коза и свиња. Ових задњих било је највише тако да ни власници нису знали колико их имају. Стоку нико, или готово нико није чувао. Сама је на пашу одлазила и сама се враћала у своје торове,штале, оборе. Осим кад жандари убију, за своје потребе, по неко прасе, других штета није било. А жандари су управо и били ту да чувају народ од штете. Све ово читамо у књизи Тихомира Тике Николића ВЕК ( 1906~2006) ГРОЧАНСКОГ ВОЋАРСТВА. Прича неизбежно почиње доласком у Гроцку, др Јована Јовановића и његовом у сваком случају врло спектакуларном куповином огромног комплекса земљишта, шестдесет хектара,на потезу званом РУПЕ и још двадесет хектара у КОЗЈАКУ према Бегаљици. Др Јован је РУПЕ купио на лицитацији, премашивши понуђеном ценом за педесет процената, такође заинтересовану за куповину, породицу Бећаговић. Обилазећи европске земље док је био на специјализацији гинекологије, доктор је запазио и схватио да у тим земљама веома успешно и масовно узгајају сорте трешања на начин и у количини какав није био случај тада у Србији. Стога је, будући да су му била позната истраживања која су за кнеза вршили најбољи стручњаци из разних наука, и да су му били познати њихови налази и заклучци, да су грочанско поднебље, земљиште и сви други чиниоци, најпогоднији за узгој трешања и другог воћа, доктор је у Гроцку донео око сдам хиљада садница трешања. Најприсутнија је била сорта Лионска рана али и друге сорте.Доктор Јовановић је био лични гинеколог краљице Драге Машин и као такав први шеф болнице Краљице Драге. Основао је и прву бабичку школу а у Гроцкој је основао среско породилиште.

Са те стране много је задужио Гроцку и Грочане, као лекар. Када су његови засади трешања у питању др Јова је показао и своју другу страну личности. Он трешњу није донео Грочанима и за њих. Донео ју је искључиво себе ради (можда и ради кнеза) и своје намере да продајући трешње, пословно и финансијски успе. Своје нове засаде трешања др Јова је обезбедио од нежељених посетилаца и евентуалних крађа калем гранчица, ископаним дубоким шанцем око имања. Ради подсећања, имање се простирало од Дунава, на северној страни до Смедеревског пута на јужној, на запад до Плавинаца а на исток до Црвеног брега. Од Црвеног брега до Плавинаца, гледано по обали Дунава има најмање седамсто до осамсто метара, од Дунава до Смедеревског пута одприлике исто толико. Дугачак је то шанац био. Ипак доктор није мислио до су то довољне мере безбедности па је довео и чуваре, кажу, Албанце, наоружао их пушкама и појачао опасним дресираним псима. Е тако Др Јовановић доноси трешњу, касније названу Докторка, Грочанима.

Па ко сме на пушку, опасног пса и бескомпромисног Албанца( не зна језик, не можеш му објаснити, оправдати се, плаћен је добро да чува добро, посао му није тежак)тај нека краде калем гранчице. Можда му и успе да их накалеми на неку од својих малбројних трешњи Врапчара или Аршлама( Ашлама), ако преживи. О једном таквом случају, када двојица Грочана налећу на наоружаног чувара Албанца, прича ми Игњат Марковић Чане ( Јеринац). И њему је причао Миле Срдановић Дрца; Миле и његов отац Бора враћају се са имања које с налазило узводније од Рупа, Плавинци или Провалије. Отишли су друмом а враћају се путем поред Дунава, ближе им а они уморни од целодневног рада. Дунав нешто надошао и поплавио колски пут поред саме воде и нема друге, него кроз докторов трешњар. Тек што су неколико корака зашли у трешње искочи пред њих Албанац с пушком. Уперио је у њих и само их тера назад. Бора и Миле немају куд назад, стоје. Албанац виче на њих, ништа га не разумеју,све им је јасно. ал' назад не желе. То натера стражара да им приђе и да их гура пушком ка граници имања. Ту, већ побеснели Бора, уочи прилику. Тренутак му је био довољан да из све снаге удари песницом Албанца по сред носа. Албанац падне, испусти пушку, и она је већ у Бориним рукама. Празни из ње метке и баци је даље од Албанца који још увек лежи. Бора и Миле продуже свој пут.

И поред тако опсежних мера предузетих да трешње као нову сорту сачува од преношења у друге воћнаке, др Јовану то није успело. Ако за чувара није могао да буде примљен нико осим Албанаца, онда је за рад и бербу трешања морао да буде узет неко из Гроцке и околине. Калем гранчице и искуство брзо су мењали засаде тако да је трешња Докторка убрзо била засађена по целој Гроцкој и околини. Нарочито када је након смрти др Јована (1923), 1924 године на делу докторовог имања основан лозно воћни расадник којим је управљао екном. У расадник су долазили ученици грочанске школе( доводила их Косара Ранчић и други) да уче све о калемљену, формирању круне, заштити и другим стварима битним за успешан узгој овог и другог воћа.Деца су неком приликом добила по две саднице трешања на поклон. Након Другог Светског Рата, земљиште је држава национализовала( одузевши га сину доктора Јована) и поделила га беземљашима, свакоме по педесет~шестдесет ари. А онда је држава, кроз неку годину опет експропријацијом одузела земљиште, сада од оних истих беземљаша којима је дала и испарцелисала га. Један део експроприсаног земљишта је добио ПИК Гроцка за потребе воћно лозног расадника а други део је држава продала, неки тврде и поклањала заслужним грађанима. Тихомир Николић у својој књизи тврди да је лично сведок да је земљиште заслужним грађанима продавано по цени од сто динара за метар квадратни а осталима за три хиљаде динара за квадратни метар. Тврди да је нешто касније и сам ПИК Гроцка продавао земљиште које је од државе добио.

Тако је доктор Јован Јовановић тајну о трешњи чувао али је није сачувао. Много је било оних који су хтели или не тајну др Јованових трешања полако разоткривали и открили, користећи се разним начинима; отимајући пушку, уз помоћ закона, отимајући земљу, поклањајући туђе или пак обичном крађом гранчица или садница. А у једном случају и саме трешње су се отеле чуварима и опкопима и искористивши један одрон или клизање земљишта, закорачиле на туђа имања и промениле власника. Зато на почетку не питах да ли су вам козе на броју? Козе су се чувале саме (жандарме су више занимали прасићи) а трешње су те које нико није успео да сачува. А чуване су и после др Јована, опет пушком, од птица и лопова. Немио догађај, трагедија, десила се једној великој грочанској фамилији. Легенда или стваран догађај или оба, измешано? Трешња је воћка која има врло кратко плодоношење. А стиже пре сваког другог воћа па је воћарима драгоцен приход након дуге зиме. Треба слатке плодове сачувати пре свега од птица а и од лопова. Због тога деда из ове фамилије спава тих дана док је јек бербе трешања у кући на имању са трешњама. Ловачку пушку носи да у зору опали неколико пута и растера птице које већ у јатима слећу на црвене плодове.Птице могу да нанесу огромну штету у трешњарима, нарочито у оним годинама када је птица било много више него сад.Једног је јутра деда устао у зору и опалио у крошњу, као и сваког јутра, да растера птице. Није деда знао да је у крошњи његов унук који је имао жељу да са дедом ноћи у воћарској кућици. Какав је стварни епилог овог догађаја тешко је закључити. Народ прича једно потомци поменутог деде друго. Разговарао сам са једним од потомака и каже ми да уопште није онако како народ прича.

Бошко Симоновић, фудбалски стручњак, тренер и селектор оне репрезентације која нас је обрадовала трећим местом на светском првенству у фудбалу, одржаном у Монтевидеу није чувао своје засаде нектарина које је имао на земљишту купљеном у Козјаку, потезу који се од Гроцке пружа ка Бегаљици. Симоновић би, пошто је био једини који има нектарину, када год на неком имању угледа засад исте, одмах тужио власника имања и добјао парнице на суду јер тужени није могао да докаже порекло садница и калемова.

Пушке и тужбе, национализације и експропријације, све прође. Трешње остадоше. Међутим нису трешње у Гроцкој никада биле главне и једине.Кратко доносе приходе. Зато су брескве, нарочито седамдесетих година двадесетог века, харале друмовима и градовима широм оне Југославије са шест бакљи у грбу. Загребачке пијаце али и пијаце градова на Јадранском мору и градова у Босни биле су преплављене Грочанима и њиховим бресквама. И грожђем, наравно!
Па јесу ли вам сад све трешње на броју?

 

Милорад Живановић

 

 

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније