недеља, 15 септембар 2019
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 207

НЕДА И СОКОЋАЛА

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Драги моји, умало ванредно стање код мене да избије. Да, ванредно. Како и не би када одједном нема Фејсбука, нема Инстаграма, ауууу! Па како и где толики број људи да нађем на једном месту и да их гњавим мојом причом, као што то могу преко ових друштвених мрежа?

 Нема смисла тако људима одузимати могућност да тим „прозором у свет“ другима „држе слово“ и паметују како све знају и могу. А, ето, показа нам тај „свемогући“ интернет да и није баш тако – нити све знају, нити све могу. У том затишју које завлада, док друштвене мреже одлучише да ми дају одмор, као прва електрична сијалица на свету што засија, тако и мени мисао одједном „обасја“ ум – слободна сам! Да, слободна сам! Само израчунајте колико пута се ухватимо за те апаратиће као тек да проверимо ову или ону поруку, па да ли је пуна батерија или није и онда ту настане нервна напетост са потенцијалним прерастањем у озбиљну кризу уколико још затаји вај-фај, који често хоће да затаји.

А тек када седимо и из досаде почнемо да чачкамо по апаратићима, као некада што смо умели да из истих разлога посегнемо за грицкалицама. Оно истина јесте да је боље за килажу што више не гурамо свашта за клопу у уста без цензуре, али није боље за кондицију што толико проверавамо ове направице. Једини мишић који испаде да ради и прековремено јесте онај што помера палац, а остали атрофираше. Тек мозак и да не спомињем. У мојој кући се ова нова тач-сокоћала не зову мобилни, већ дебилни.

Да, да, дебилни, јер ће ускоро и мозак да нам оде у пензију због њих, угаси се и „затвори радњу“. Некада, прошлог века, а и миленијума, не беше мобилних телефона, већ фиксних и сетите се колико смо бројева истих знали напамет. Више од десет сигурно, а неки и више. Памтио се кућни, па од родитеља на послу, бабе, деде, другова и другарица... Накупи се ту леп број напамет научених цифри, које смо знали у по дана, у по ноћи. А данас? Само укуцамо у ова нова сокоћала и уколико оде батерија – упс! – никог не можемо звати ни са неког другог телефона, јер не знамо број. Још по неко додуше вежба вијуге тако што памти све већи број разних лозинки за толика логовања на разним апаратима, друштвеним мрежама и слично, али како можемо бити стално логовани било би добро излоговати све и урадити тест ко би успео поново да се сети како да приступи којој друштвеној мрежи. Е, те који се сете свих лозинки треба послати онда на логоровање, јер су испунили квоту коришћења сиве масе бар за нешто, ако већ бројеве телефона нису памтили. Таман ће им добро доћи природа и свеж ваздух да повећају капацитит меморије, док оне који се не могу сетити ничега од наведеног могли би на дуже време преселити у неко наше запустело село, тек да на јакој домаћој храни и што би у „Жикиној династији“ рекли – радној терапији, поврате способности, које почеше губити у овом „урбаном“ свету. Кажу да са годинама требамо све више запослити мозак различитим задацима како би спречили деменцију, те одлучих да, као припадник неке средње генерације, тако и да учиним и да почнем памтити бројеве, а самим тим и да мање користим ове различите апаратиће, који јесу симпатични и тако заводљиви, али и велики крадљивци времена и реалности. А, ко зна, можда и да се пријавим и сама за ту радну терапију, па да се сетим како изгледа гледати природу уживо и ослушкивати шуштање лишћа на лаганом поветарцу, уместо што трошим ово мало преосталих живаца на размишљање о протоку интернета и домету истог.

Јер не бих хтела да прођем као људи у филму „Сурогати“ („Surrogates”) из 2009. године са Брус Вилисом (Walter Bruce Willis) у главној улози, па да уместо мене живи неки робот-хуманоид на даљинско управљање, док ја атрофирам и вегетирам у столици прикопчана умом са том скаламеријом. Те та набуџена копија да шеће по граду, док оригинал лежи у некој хај-тек столици ускисао као кисели купус у мају. Или пак да ми неко здипи тело, као у „Self/less“ (може се превести као „Несебичан“ или као „Мање себе“, може се наћи и превод „Изван себе“) из 2015. године са Рајаном Рејнолдсом (Ryan Rodney Reynolds) у главној улози када тип одржава разум црвеним таблетицама, а када једном приликом заборави да их попије почне халуцинирати о жени и девојчици, те одлучује да провери халуцинације и открива да уствари његово младо и у топ форми тело канда припада неком другом, а он га је узурпирао, јер су лепо његов ум из старог и оронулог тела на самрти учитали у друго, без питања власника, а за позамашну своту новца, док су га слагали да ће бити пребачено у вештачки створено људско биће.

Па он креће у авантуру, врло опасну, откривања чије је то тело што отеше зарад њега и чији мозак он то раби. Е, ја мој, какав такав, мозак не дам, а вала ни ово неко тело које ми је поверено да обитавам у физичком свету. Зато, у духу повратка прошлости, дајем свој глас за дружење уживо, за очување додира са реалношћу и здравим разумом, те ко хоће да се повезује на те разне скаламерије и да проба тај живот нека се само сети „Терминатора“ („The Terminator“) са Арнолдом Швајценегером из 1984. године (Арнолд Алојз Шварценегер, нем. Arnold Alois Schwarzenegger) у главној улози и мало размисли које све то последице носи по нас оригинале.

Ваш „експерт“ за правила Неда 16. април 2019. године

Снежана  Недић

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније