Свети Никола Мирликијски Чудотворац (грч. Νικόλαος — Nikolaos) рођен је око 270. године у граду Патару, у области Ликије, у Малој Азији, која је тада припадала Римском царству, а данас је у саставу Републике Турске.

Рођен је у богатој и побожној породици, а родитељи Теофан и Нона на крштењу су му дали име Николај – победитељ народа. Изучио је многе школе Николај, а духовни учитељ му је био стриц Николај, епископ патарски, који га је и замонашио у манастиру Нови Сион и произвео га у свештеника града Мира.

Након што су му родитељи преминули Николај је наследство почео делити сиротињи и тако је испомагати, али није волео да се зна да је он дародавац, већ је сву помоћ давао анонимно, тако што би их сиротима оставио у некој одећи или негде где ће га наћи и врло се обрадовати, а и како Јеванђеље налаже: „Али ти када дајеш милостињу, да не зна левица твоја што чини десница твоја; да се милостиња твоја чини тајно; и Отац твој, који види у тајности, вратиће ти.“ (Јеванђеље по Матеју 6:3,4). Тако је помогао и трима сиротим сестрама и оставио им новца за мираз да се могу удати. На основу те приче настала је прича на Западу о Санта Клаусу, односно Деда Мразу, а код Срба обичај да се поклони дају деци за Светог Николу, а не за Нову годину.

По смрти његовог стрица Николаја, који беше епископ, окупили су се свештеници из Ликијске области да бирају новог епископа и изабраше Николаја, који постаде нови архиепископ града Мира у Ликији.

Током владавина царева Диоклецијана (Гај Аурелије Валерије Диоклецијан – лат. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus) и Максимијана (Марко Аурелије Валерије Максимијан Херкулије лат. Marcus Aurelius Valerius Maximianus Herculius) били су велики прогони хришћана и Николај је био затваран у тамнице, али није посустајао, већ је и тада проповедао и шири хришћанство. Много година је провео по тамницама, док цар Константин Велики (Flavije Valerije Aurelije Konstantin - лат. Flavius Valerius Aurelius Constantinus) није Миланским едиктом (лат. Edictum Mediolanense) из 313. године дао свима право на слободу исповедања вере и тада се Николај вратио да обавља своју дужност архиепископа мирликијског.

Цар Константин Велики сазвао је Први црквени сабор, како би епископи решили неслагања, а најважније неслагање је било око питања о бити Бога Оца и Исуса Христа и исходишта Духа Светога. Сабор је сазван у граду Никеји у Битинији, у данашњој Турској, и трајао је од 20. маја до 30. јуна 325. године. На овом Сабору је учествовало 318 епископа и отклоњена је забуна, коју је својим кривим учењем створио Арије, свештеник из Александрије. Арије је предат анатеми, а његово погрешно учење је остало познано као Аријева јерес. Остало је упамћено да је на овом Сабору Николај, из ревности према чистој вери, Арију опалио шамар, јер је Арије хулио на Сина Божијег и Пресвету Богомајку. Због тога су му остали учесници Сабора одузели све знаке архијереја и није више могао да учествује у Сабору. Следеће ноћи указала се иста визија неколицини Светих Отаца и видели су како стоји Николај, а са његове једне стране стоји Господ Спаситељ са Јеванђељем, а са друге стране Пресвета Богородица са оморфом пружајући Николају одузете знаке архијерејства. Тога дана су одмах вратили све знаке Николају, које му беху одузели, и почели су га поштовати као великог Божијег угодника.

Много доброг је учинио Свети Николај и дуго је био међу народом. Упокојио се 6. децембра по јулијанском календару, односно 19. децембра по грегоријанском календару 343. или 345. године, а тело му је било сахрањено у Саборној цркви мирликијске митрополије.

Много година је његово тело тамо почивало и Скити и Словени са Дона су га посећивали молећи се и тражећи избављења од болести и зато је један од омиљенијих светаца међу Србима.

У ХI веку Малу Азију освојили су Турци Селџуци и настала је страшна бежанија народа, који су гледали како да се спасу од мучења и злостављања, па су и становници града Мира бежали, а мошти светитељеве су остале, све до 1096. године када се Свети Никола у сну обратио свештенику из Барија, у данашњој Италији, и рекао да не жели да му мошти буду у безбожничком граду, већ да их пренесе из Мира у Бари. Свештеник је послушао, прерушио се у трговца и са три брода пуна жита отишао је да испуни жељу светитељу. Мошти Светог Николаја је тај свештеник пренео 8. маја по јулијанском календару у манастир Светог Јована Претече. Народ је почео да посећује манастир и да се моли Светом Николају тражећи излечење и три године касније изграђен је храм Светог Николаја, који је српски краљ Стефан Дечански опточио сребром у знак захвалности што му је Свети Николај Мирликијски повратио вид.

У сећање на пренос моштију Светог Николе у Бари слави се 9. мај по јулијанском календару, односно 22. мај по грегоријанском календару, док је код Срба назван зимски Свети Никола 6., односно 19. децембра по славарима најбројнија Крсна Слава.

Свети Никола је код Срба познат као заштитник морепловаца, али и путника уопште, јер је познато да је више пута заустављао буре и невремена на мору и тако спасавао многе, зато на дан Светог Николе сви морепловци су у 16 сати бацали сидро, као знак сећања на светитеља и почињала је прослава њему у част, док је пловидба настављана сутра. Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

Светог оца Николаја

Четир' стране света славе

Ко витеза силне вере.

Вере Божије, вере праве.

Од колевке Богу предан,

Од колевке све до краја;

Па прослави и Бог њега -

Свога верног Николаја.

За живота славан беше,

A пo смрти још славнији,

Моћан беше и на земљи,

A ca неба још моћнији.

Светла духа, чиста срца,

Он храм беше живог Бога:

Народи га зато славе

Kao свеца чудеснога.

Богат славом Николаје.

Он свечаре своје воли,

Пред престолом вечног Бога

За њихно се добро моли.

Благослови, Николаје,

Благослови људе твоје,

Што пред Богом и пред тобом

На молитви смерно стоје.

Тропарь Святителя Николая, глас 4.: Правило веры и образ кротости, воздержания учителя яви тя стаду твоему Яже вещей Истина. Сего ради стяжал еси смирением высокая, нищетою богатая, отче священноначальниче Николае, моли Христа Бога, спасится душам нашим.

(Тропар, глас 4.: Правило вјери и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина, сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатаја, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога спаситсја душам нашим.

Тропар Светитеља Николаја, глас 4.: Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатство: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше.)

Кондак Святителя Николая, глас 3.: В Мирех, святе, священнодействитель показался еси, Христово бо, преподобне, Евангелие исполнив, положил еси душу твою о людех твоих и спасл еси неповинныя от смерти. Сего ради освятился еси, яко великий таинник Божия благодати.

(Кондак, глас 3.: В Мирјех свјате свјашченодјејствитељ показалсја јеси: Христово бо преподобне свангелије исполнив, положил јеси душу твоју о људех твојих, и спасал јеси неповинија от смерти: Сего ради освјатилсја јеси, јако великиј тајник Божија благодати.

Кондак Светитељу Николају, глас 3.: Показао си се у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати.)