Шеснаестогодишња Дарија Петровић којој је потребна помоћ за лечење у иностранству, објавила је данас на друштвеној мрежи Фејсбук, отворено писмо свим званичницима у Србији. Њено писмо преносимо у целости: Почећу са обичном почетном фразом, са “поштовани” , мада многи не схватају шта та реч уопште значи. Поштовани, Председниче, Премијерко, Министри, посланици и сви запослени у Министарствима, доктори,…… који не дајете шансу за моје излечењем желим да вам се јавно обратим. Питате се, зашто јавно? Зато што је милион пута закуцано на сва Ваша врата, која су била затворена, за све молбе и очајне крике моје мајке, која је тражила само једно, да спасе живот своме детету. Забарикирана врат системом, обилном администрацијом, правилима, прописима……… које не важе за све и још свашта нешто, што је вредније од мог живота. Живота детета. Живота деце. Обраћам Вам се са лично, ЈА Дарија Петровић И питам Вас, свесна да нећу добити одговоре на моја питања. Зашто ми не пружате шансу да живим, да будем користан и равноправан члан овога друштва? Са чиме сам заслужила са својих 16 година да будем системски одбачена из овог друштва? И то само што сам оболела од неке болести. Болести коју ми ВИ не дозвољавате да се пронађе и можда излечи. Вашим правилима, прописима, администрацијом…… И опет се понављам, која важи само за нас мале неприметне чланове ове системске заједнице. Зашто ме отписујетем пре него и што сте ме упознали и уверили се да и ја могу да будем корисни члан заједнице? Зашто ми не пружате шансу? . Ако већ нећете да ни испуните жељу, да живим, бар ми дајте шансу, да се лечим, да покушам, да се борим…. Покажите ми да је мој живот вреднији, од било које администрације, прописа, система……..дај те ми шансу. Знам да знате, јер ви све знате, да 20. Августа, треба да идем на клинику у иностранство, да идем да потражим моју изгубљену шансу, за излечењем, коју ми ВИ нисте пружили. Исто тако, знате да идем као очајни просијак, за којег су родитељи последњим вапајем “просили”, износећи све моје дијагнозе и све у вези мене у јавност, само да би спасли мој живот. Да, просили и просе, за мој живот, али су прво куцали на сва Ваша врата, која сте Ви систематски затворили не размишљајући и не препознајући очај родитеља који моли да се спасе живот њиховог детета. Знам да знате, али не знате, а и неинтересује вас, 20. августа НЕЋУ МОЋИ ОТИЋИ НА КЛИНИКУ, јер нисмо успели. Уз сву подршку народа који се трудио, ми нисмо успели. НИСМО УСПЕЛИ ДА “ИСПРОСИМО” цену мога живота. Да нисмо успели. Зато желим, лично да Вас обавестимм, а знам и да вас не интересује НИСМО УСПЕЛИ. Желим и да вам се захвалим, што сте моје родитеље претворили у очајне “просијаке”, који још очајније пуштају крике вапаја, да спасу једину и највећу имовину која им је остала. МОЈ ЖИВОТ -Што сте нам свима, па и мени, системски затворили сва врата. Да Вам се захвалим, што сте мој живот одбацили као поцепану крпу. Што сте ми доделили време чекања, а који није мој савезник, као и ви. Посебно да Вам се захвалим, што ми нисте пружили шансу и што сте показали колико вреди за Вас мој живот. Живот једног шеснаестогодишњег детета. Захваљујем се и на Вашем непрепознавању приоритета, јер за мене је сваки живот ПРИОРИТЕТ. Свако здраво и школовано друштво ПРИОРИТЕТ, сваки гест хуманости и доброте ПРИОРИТЕТ свака добра људска особина ПРИОРИТЕТ, коју сте Ви очигледно изгубили на вашем путу лажног успеха. Опет се понављам, јавно Вам се обраћам јер сте систенски затворили сва врата за нас обичне смртнике који немају, маме, тате, ујне, куме…..у вашем свету лажног успеха и недодирљивости. У свету где је најмање вредан људски живот. С`поштовањем Шеснаестогодишња девојчица, оболела од непрепознатљиве болести, са превисе дијагноза, интелектуално способна, која можда сутра неће бити са вама, а којој нисте дали шансу за живот. Дарија Петровић.