среда, 23 октобар 2019
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

НОВОГОДИШЊИ ДЕТЕКТОР ИСТИНЕ Ако си на власти полиграф не сме пасти

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Чим се устоличиш, прикључи се на машину. У твоја обећања не верују само бирачи, већ и технологија.

У стара времена постојало је неколико тестова за утврђивање истине. Од черечења, до поливања врелим уљем и набијања на колац. Сасвим је разумљиво да у то доба никоме није падало на памет да добровољно оде на детектор лажи. И прикопча се на колац, рецимо.

Али, развојем технологије и демократије, одустало се од тих нељудских метода, а протоком времена Србија је постала место где се пред детектором лажи чека у редовима. Највиши државни званичници током 2015. године добили су доказ да им носеви никад нису порасли, бар откад су на власти.

Такав је српски полиграф. Чим дођеш на власт, у твоја обећања не верују само бирачи, већ и технологија. Тако је полиграф постао српска чаробна машина која издаје сертификат истине владару Вучићу и његовим сарадницима.

На полиграфу могу да падну само ако се саплету о каблове. Кад се легенда о чаробним моћима полиграфа раширила по Србији, у ред су се угурале и старлете. Потом и сви остали. Тако је коначно откривено да су сви Срби невини, само ако се мотају око власти. Полиграф је, дакле, крив што нема опозиције.

Из потпуно непоузданих извора, ексклузивно преносимо исказе најутицајнијих политичара који су, подразумева се ваљда, победили веселу српску машину:

Александар Вучић: Обећао сам грађанима да ће живети боље у 2014. години. И да ли сам био у праву? Заиста смо живели боље него 2015. Нисам ли обећао да ћемо 2015. живети боље него 2016. године? То ћете осетити веома брзо, већ 2017. године. А управо сам то рекао 2012. године. И, ко сад не говори истину? Моја влада неће само саградити највише километара ауто-путева, већ је створила услове да сваке прошле године грађани живе боље него идуће. Коме је то успело, осим мени? То је тајна мојих 50 одсто подршке. Срби увек кукају да је раније било боље. Воле да живе у прошлости, а ја сам им то и пружио. Имао бих ја зато и 60, можда и 70 одсто подршке, али би то заиста било превише. Да, Срби воле још нешто. Да гледају телевизију, док други раде уместо њих. И то сам им пружио. Мало ли је? Зато морам да радим по два дана дневно. А народ то гледа на телевизији, по цео дан.

Томислав Николић: Нисам у сукобу с Александром Вучићем. То што је сада полиграф полудео, тим горе по полиграф. Ето доказа да детектор лажи – лаже. Као онда кад сам сањао да је Србија руска губернија. Сад кажем да нам је Русија мајка. Увек је се сетим кад печем ракију у мојој Бајчетини. Све чекам да уместо шљивке крене вотка. Она права, „Путинка”. Зар ово није доказ да говоре пишем сам? Тиме не збуњујем само домаћу јавност, већ и међународне званичнике и полиграф. Погледајте како пишти. Тако сам збунио и Обаму. Виђам се с њим чешће него сви српски политичари заједно. Правимо и селфије. Вероватно хоће човек да има слику бар с неким руским товаришем. Ја му онда кажем – нисмо само руски. Ми смо и кинески и амерички малишани. Обама ми не верује. Ја га подсетим како сам кинеском премијеру рекао да ће доћи жути људи, да се напију воде с Мораве. Обами кажем – доћи ће неки каубоји, да гањају крда по Шумадији.

Ивица Дачић: Да Слобе није било, не би било ни Војводине. Да Слобе није било, не би било ни мене. И да Коштунице није било, не би било ни мене. И да Тадића није било, не би било ни мене. И да Вучића није било, не би било ни мене. А Ружића неће бити у СПС-у, да би било мене. Да би било мене, биће и Палме. Зато је опет ставио петокраку на четничку шубару. Седи поред мене док ових дана пишем писмо Вучићу. Да би и даље било мене. А биће, све док будем очаравао странце. То је приметио Вучић кад ме поставио за шефа дипломатије. Зато, кад боље размислим, мислим да не би било њих да није било мене! Покушали су да ме сместе у коферче и у банану, али сам изашао неизгужван. Од тада ми кличу: „Волимо и ми тебе!”

Александар Вулин: Вучић прича да сам му највећи опонент у влади. Томе се смејемо само он и ја. Остали не смеју. Плаше се да их не реконструише. Кад је рекао да му није јасно зашто враћам мртвог Аписа међу живе Србе, објаснио сам да је нормално да црвена рука врати црну руку. Рука руку мије, рекох Вучићу. Драге су ми и црвене и црне руке. Али не и жуте. Иду ми на живце. Подсећају ме на оног жутог дезертера, партизана Борка. А ја сам исти Апис, само леве оријентације. И он је био мигрант, газио је преко Албаније. Зато примењујем меку политику према арапским избеглицама. Дајем им и платне картице, да се навикну на живот у Србији. Ем живе на буџету, ем на рате, што је доказ да нисам запоставио ни револуционарни рад. То су моје интернационалне бригаде. Ако остану дуже, даћу им и чланске картице Покрета социјалиста.

Зорана Михајловић: Многи се кладе да сам будућа српска Колинда. Или је исправније рећи да је Колинда српска Зорана? Није нелогично. Плавуша сам, згодна сам, за НАТО сам и у Трилатерали сам. Баш као и Колинда. И политички сам неуништива. Зато што сам на крсну славу, уместо попа, звала Мајкла Кирбија да сече колач. Ко је опуномоћени заступник Бога у Србији, ако то није наш пријатељ Мајкл? Кад причамо о мушкарцима, нису сви исти. Нападају ме зато што сам жена, баш они који не иду код Кирбија да им служи колаче. Постоји и друга мушка сорта. Они не воле да им га Мајкл засече, већ се радије држе Чепуринове пирошке. Па се после чуде што су им газдарице жене.

Небојша Стефановић: Полиграфу, ја сам те рехабилитовао. Чим ови из опозиције почну да нас нападају, ја отворим широм врата полицијских станица за наше чланство. Прикачим их још с врата на моју машину. Мисли народ да хапсимо своје. Или да меримо крвни притисак и тако се солидаришемо са шефом. Али, ми бескомпромисно терамо по своме. Сви смо закачени на полиграф. И чик, нека полиграфи покажу да лажемо, ако смеју. Одмах ћемо да их приведемо. Полиграфи, дакле, немају алтернативу. Постављају оштра питања као Милка Цанић у „Слагалици”. Планирамо да га пустимо у слободну продају, с рекламним слоганом „Прикључите се и ви”.

Братислав Гашић: Погинух на еротском ратишту, невин к’о Трнова Ружица. Али ипак ће моје славно име остати записано у херојској историји српске војске: „Свој политички живот дао је као прва жртва сексуалног вербалног деликта. Хтео је да новинарка клекне, али је клекао он!” Зато, нека ми те жице са струјом закаче на колена, да ми контролишу пулс. Нека ме и бичују тим жицама, хоћу да патим, то је мој услов. Батиних педесет нијанси сивомаслинастог! Сруших се на земљу и помолих се врховном и свевишњем команданту. Висок је око два метра. Прича се, иначе, по граду да ће можда да ме наследи Лазански. Телепронтоваће га из „Политике” у владу. Идеалан је кандидат. Разуме се и у војску и у жене. Лазански се сагињати неће!

Бојан Пајтић: Зашто сам заслужио да владам Србијом? Пронађите ми тог мудраца који је, попут мене, премијер Војводине већ 11 година, а свуд около причам како сам опозиционар и да не постоје фер избори тамо где ја владам. Зато ћу бити прва власт која ће можда да бојкотује саму себе, то јест изборе. Иначе владам потпуно демократски, а доказ за то је да је и Борко Стефановић од мене побегао у Прву пролетерску. И оног историчара Бојана Димитријевића отерао сам у четнике. Избацио бих из ДС-а и Бору Пекића, само да је жив. И он је имао десна скретања ка Недићу. Србија је незахвална, не зна колику сам јој услугу учинио. И то ми је хвала што се сада борим за цензус насушни. Сву земљу су током моје власти покуповали тајкуни и странци, па и ако Војводина помисли да се икад отцепи од Србије, неће моћи ове ноћи. Мораће да се отцепи од Мишковића, Колета, Тодорића и шеика.

Борис Тадић: Ипак сам вам обећао да ћемо се видети у другом филму. Сад глумим заједно с Чедом. Мада углавном статирамо. Зато с нама хоће и Чанак и Зукорлић. Што ти је живот. Изгубиш власт и одмах играш у „Б” продукцији. Али, сва четворица сјајно глумимо опозицију, такорећи отписане. Чеда је исти Прле, ја сам Тихи. А шта друго да радим? Сви моји су ме напустили када сам зглајзнуо. Чак и Крле. Али ту је Прле. Издајници су исте ноћи побегли на задњи излаз и отишли код Вучића. Сад му целивају руку, али ће на крају да му одгризу прст. Ипак се не предајем. Говорим како Србија треба да уђе у НАТО. Сад бих, што се мене тиче, увео Србију и у НАСУ, само да поново уђем у владу. Нарочито бих волео да будем Дачић. Борис Дачић! Тако вам је кад се Срби национално помире, као Ивица и ја ономад, док сам био цар. Све се врти око власти. Кад сам се погледао у чаробно огледало и упитао: „Добро, бре, Срби, зар више нисам најлепши на свету!”, схватио сам проклетство. Или владаш, или си Снежана која кува и чисти за патуљцима.

Војислав Шешељ: Истински победник последњих четврт века у Србији сам заправо ја. Осудили су ме на смрт у Хашком трибуналу без икакве пресуде, али сам поново вакрсао. Погледајте ме, румен сам к’о јабука. Можда зато што сам клао прасиће у Батајници? Него, хајде да видимо ко то данас влада Србијом. Мој политички син Тома је председник, а мој политички унук Александар је премијер. Наравно да много више волим унука. Сина и снајку не могу да смислим. Вучић и не крије да сам му омиљени опозиционар, као што сам некада био Слоби. Али, Слобе одавно нема. Док моји ученици владају, ја се сјајно забављам. Некад сам код Минимакса причао како бих клао зарђалом кашиком, а данас кољем да прехраним дечицу. То је судбина пензионисаних четника. То ми је давно прорекао Орвел. Или то беше Јовица Станишић?

Александар Апостоловски, Политика

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније